"Narkomanija je ponašanje koje se može sprečiti, zavisnost je bolest koja se može uspešno lečiti"

Zavisnost je bolest

„Kada sam pre godinu dana saznao da se moj sin drogira, jednostavno nisam znao šta da uradim i kome da se obratim. Pitao sam se zašto se ovo događa baš meni i mom detetu. Analizirao sam danima sve ono što sam uložio u njegov razvoj. Pitao sam se gde sam pogrešio da moj sin izabere tako fatalan put. Odgovora nije bilo i ako sam razgovarao i sa njim, dok se to još moglo.
On je često izbegavao razgovore ili bi govorio stvari za koje je znao da će me umiriti. Najpre je negirao da je zavisnik, pričao je kako je samo par puta uzeo marihuanu i kako nikada ne bi pomislio na heroin. Često sam bio na granici da mu poverujem i neverovatno je kako ljudski očaj pronalazi način da se uteši. Bio sam očajan i želeo sam takvu istinu kakvu mi je on plasirao. Kasnije nije hteo ni da razgovara, gledao sam kako propada na moje oči. Postajao je sve mršaviji i sve odsutniji. To više nije bilo moje dete, nije bio ni živ ni mrtav.

U međuvremenu je moja žena, a njegova majka, imala dva sloma živaca. Ona je to preživljavala na svoj način, ne želeći da povredi ni mene ni sina. Nismo bili dobri prema njoj, on nije mogao, ja nisam znao.
Sada, kada razmišljam o tome, čini mi se da sam dugo pravio jednu grešku, koja se ponavlja i kod drugih. Bilo mi je teško da narkomaniju prihvatim kao bolest, da je moj sin teško bolestan i da sam gubio dragoceno vreme optužujući ga, a ne pružajući mu adekvatnu pomoć. Jedno vreme sam išao tako daleko u svom sebičluku da bih bio najsrećniji da mi neko javi da je moj sin mrtav.
Sada shvatam da je, u stvari, narkoman težak bolesnik, čije je izlečenje teško, ali izvesno, i dok mi, roditelji, to ne shvatimo - nema pomoći. Mi, roditelji, krijemo takvu bolest kao sramotu, ne zbog dece nego zbog sebe... Niko ne vidi sramotu u tome što dete ima astmu ili šećernu bolest, pa zašto bi bilo sramota priznati da je neko bolestan i kada je zavisnik. Kada sam toga postao svestan, doveo sam sina na lečenje i tek kada sam se aktivno uključio u program i naučio kakva je ovo bolest, stvari su krenule nabolje,  imamo komunikaciju kao nikada do sada, družimo se i srećni smo što uspevamo da se nosimo sa ovom bolešću.“