Sportsko DROGIRANJE ne postoji:
„Imam 23 godine i narkomanka sam već sedam godina. Sa 16 godina sam počela da ušmrkavam heroin, a sa 17 da ga unosim intravenozno. Sada želim da se izlečim. Imam cilj, želim da se ponovo rodim..
Počela sam da se drogiram iz čiste radoznalosti, zezanja. Kao, bila sam neka faca u gradu. Ćale i keva intelektualci, zauzeti, malo vremena kod kuće.
Ja puna para, prepuštena sama sebi, malo obaveza, a puno slobode. Tako sam se i okružila „prijateljima". Misliš da je društvo oko tebe zato što te vole, zato što te gotive, a tek kada bude kasno shvatiš da su u stvari bili pored tebe samo zbog para, da su sve to najobičniji prevaranti. Počela sam da se drogiram već sa 14 godina. U mom gradu je tada bilo u modi „duvanje" lepka i bronze, i ja sam počela sa „duvanjem"
Tokom školovanja u srednjoj školi najlonske kese pune „tigra" zamenile su druge droge: marihuana, hašiš, razne tablete za smirenje koje se piju uz pivo ili neko drugo alkoholno piće.
Onda sam sa 16 godina probala heroin i svideo mi se. Kazem sebi:
,,Dosadno više, ajde i ja da ga probam." Kada ga probaš, gotovo, nemas pojma šta te čeka... Vidi, mnogo je lako da se neko navuče. Jasno, niko ti na početku ne traži novac za drogu, sve je besplatno. Sedite u nekom kafiću ili na nekoj žurci i onda ti kažu: „Hajde da probaš, dobro je, malo se zezamo." Još se uvrede ako im kažeš da hoćeš da platiš. Ali... uvek posle dođe jedno „ali" Posle, da bi je dobio, daješ sve živo.
Prvih godinu dana heroin sam isključivo ušmrkivala. Prvo ušmrkavaš, kao „sportski", opušteno. Uveravaš sebe: „Sve je O.K, nema šanse da se navučem." Ali, nema sportskog drogiranja, to je laž. Jer, svaki sledeći put treba ti sve više i više i češće i češće, i onda kreneš na „autoput", onda provališ intravenozno.
Na taj „autoput" krenula sam pošto mi je za dnevnu upotrebu bilo potrebno između tri i četiri grama heroina. Presla sam na iglu, jer više nisam imala para za šmrkanje. Vidiš, pre tog prvog puta i ja sam se plašila igle. Kada su mi ranije o tome govorili, razmišjala sam: „Nema šanse i ja da se rokam, gde ću ja, igla je to." Ali, svakome od nas dođe taj dan. Jasno, taj prvi put nikada sam ne bodeš iglu u venu. Uvek se nađe neko ko će da ubode umesto tebe. Tako bude i drugi put, ali već trećeg ispostavi se da nema nikoga pored tebe. Sam si i u krizi si. Naudiš i to.
U početku sam uredno isla u školu, da bih je potom napustila i tada počinje totalno ludilo.
Kada neko počne da se drogira, on to uvek uradi još sa nekim, obično najboljim prijateljem. Ubrzo oboje počinjete da gledate kako vas napuštaju svi, drugovi iz škole, mladići i kako je sve manje para za drogu. Jedino razmišljate kako da dođete do kinte, tj. do heroina. Prvo počnete da prodajete iz kuće stvari za koje mislite da roditelji neće primetiti da nedostaju, onda tehniku, pa počnete da kradete.
Ali, kako vreme prolazi, i vas dvoje zbog droge od najboljih prijatelja postajete najveći neprijatelji. Samo gledate kako jedno drugo da zavrnete.
Najteže su krize. Prva počinje za otprilike 12 sati od kako si poslednji put uzeo dozu. Počinje strahom, panikom, suze ti idu na oči, znojiš se, stalno zevas, pa onda počinje jeza, topli-hladni talasi. Nešto "to ne možeš da objasniš. Osećaš se slabo, ne razmišljaš ni o čemu, samo o njoj, o drogi. Onda polako, pa sve jače i jače počinju bolovi, stomak, mišići, kosti. Kost kao da je prazna, a neko iz nje lupa čekićem. Svaki mišić ti se koči. Ne možeš da ležiš, da sediš, da stojiš, ništa ti ne odgovara, a pri tom ne možeš da spavaš.
Od bolova jednostavno više ne znaš sta ćes i kako ćeš. Ta prva 24 sata ti izgledaju kao mesec dana. Vreme tako sporo prolazi. Ali, pakao nastaje tek drugog dana, tada je najstrasnije, bolovi sve jači i jači, srce lupa, hoće da iskoči, muka ti je, povraćaš, svako malo si u toaletu. Zatim dolaze crne misli.
Kažeš sebi: „Ovo je kraj. Želim da me nema." Pitaš se zbog čega si se rodio, Šta si zgrešio Bogu, pokušavaš da se vraćaš u prošlost, da se sećaš lepih stvari koje su ti nekada bile drage, da zaboraviš patnju, ali ne ide, osećaš da su đavoli već došli po tebe.
Kako su godine prolazile, od devojčice, koja zbog imućnih roditelja nije imala mogo problema oko para, počela sam da se
U narkomanskom žargonu to „snalaženje", po pravilu, oznacava krade.
Svaki moj dan je bio isti, godinama je sve bilo isto. Budim se, a nema pravila da li je to jutro ili veče, i odmah počnem da mislim na nju, na drogu.
Odmah. Ako je nemaš kod sebe, onda je neverovatna panika. Ako nemaš novac, ili ako znaš da nemaš nista što možeš da prodaš i uzmes pare, panika.
Ako je neko kod kuće, počneš da histerišeš... Vidi, prvo uzimaš od ćaleta i keve, a posle, kada to presuši, počnes da prodajes stvari iz kuće. Kada sam iz kuće prodala svu tehniku, počela sam da se snalazim. Dešavalo se da, kada nemam para, uletim u stan kod neke babe, opljačkam je i kupim heroin.
Nekoliko puta sam osuđivana kao maloletnik, a iskreno priznajem da ne znam tačno koliko sam puta bila u policiji. Neprestano te privode, hapse, tuku, maltretiraju. Valjda misle da ce tim batinama da te opamete, ali jok. Od toga nema ništa. Samo čekaš priliku da se ponovo urokaš.
Do sada sam se lečila desetak puta, vidi, uvek sam se lečila zbog drugih, zbog keve i ćaleta, okoline, nikada zbog sebe, „skinem" se mesec-dva, izađem napolje i kazem sebi: „Uzeću samo jos ovaj put, vise neću." Ali, to je prevara.
Čim uzmeš „ovaj put", uzmeš i sledeći i sledeći, a non-stop razmišljaš: „Ma, skinuću se ja, samo jos malo, pa jos malo.
I tako sve dok čovek ne dođe do dna, do granice kada vidi da je došao kraj.
Došlo je do kraja, trebalo je samo malo i da se ubijem. Poslednjih nekoliko meseci sam dnevno trošila između 50 i 100 evra samo da bih mogla da funkcionisem. Onda je i majka otišla od kuće, nije više mogla da izdrži.
Ostala sam sama, napuštena od svih, tek tada sam rešila da prekinem s tim sranjem.
Cilj mi je da se ponovo rodim. Zelim da živim, da volim, da osećam. Ne mogu da nabrojim na prste sve svoje prijatelje koji su stradali od heroina. Svi oni su bili moji vršnjaci ili stariji od mene tri-četiri godine, a meni je tek 23.
Eh, da je neko mogao da mi kaže... da sam mogla da čujem: „Droga je kao atomska bomba. Jeste, prvih nekoliko meseci će ti biti lepo, ali posle... posle ti se život pretvara u pakao."
Ne nasedaj na priče da iz tog kruga posle možeš sam da izađeš, ne možeš, ja to znam.
Danijela M, 23 godine, Požarevac
Moj prvi kontakt sa supstancom bio je kada sam imao 16 godina. Poučen iskustvima što mojih vršnjaka, što starijih sa kojima sam se družio probao sam marihuanu ispod škole, u jednom prolazu. Govorili su mi da je to nešto mnogo dobro, kul, čovek leti, sve mu je lepo. Prvi put ništa, malo sam bio zbunjen, ali zato drugi put moja očekivanja su se delom ispunila.
Naravno, nisam leteo, ali sve mi je bilo smešno i, naravno, ko je tad konzumirao marihuanu bio je shvaćen kao neko ko radi pravu star. Ekipa se ubrzo proširila, duvali smo svaki dan. Možda se preskoči dan ili dva, ali treći nikako.
Tada sam i u kraju našao društvo za to, ali to su, tada mi se tako činilo, svi radili. O marihuani do tada nista nisam znao, vremenom čovek čuje ponešto, ali ne shvata ozbilino, razlog za sve je društvo i taj neki lažni položaj, kao ti si „lik", a strejteri su bro. Dok smo mi duvali, momci su igrali fudbal, mnogo više nego mi, jurili devojike, ziveli normalno, više izlazili, nama je marihuana bila zamena za sve to. Bilo je i devojaka i izlazaka, ali manje.
Gubi se interesovanje i volja za sve drugo. Voleo bih da su moji rodite]ji ranije primetili da se nešto sa mom dešava, jer ja nisam imao snage da im kazem. Znao sam mnogo devojaka ili mladića koji su zbog droge propali, umrli ili su po zatvorima. Deca treba da se edukuju od malih nogu, da nauče da je droga zlo, da ne postoje lake i teške droge, da je to sve isto sranje, jer jedno vuče drugo, drugo vuče treće i tako u krug. Sa 18 godina sam počeo da uzimam heroin.
Dragan P, 21 godina, Beograd
Marihuana:
Moj prvi kontakt sa supstancom bio je u 16. godini. U pitanju je bila marihuana. Bio je kraj školske godine i cela škola je bila u dimu marihuane.
Cele godine sam gledao starije momke i devojke kako duvaju. Slušao lepe priče, osećao miris i pasivno udisao dim. Hteo sam da probam marihuanu i pre toga, ali bio me je strah, a nisam smeo ni da pitam. Sve do tog dana. Ja i drug smo popili po par piva sa detvitacima, slusali muziku, zezali se, potom su oni izvadili kesu i podeli da rolaju i puše jedan za drugim. Došlo je do mene i ja sam uzeo. Svideo mi se taj osećaj i znao sam da cu nastaviti.
Moje predomanje o marihuani bilo je uglavnom pogrešno, pretežno sam slušao lepe stvari: kako je lep osećaj, da si smiren, da ti je sve smešno, da je nemoguće navući se. Uglavnom nisam čuo ništa ružno NIKAD. Čak je i jedan profesor duvao sa nama u drugoj godini. Sa 18 godina sam počeo da uzimam heroin.
Miroslav N, 19 godina, Sarajevo
Zabluda je da je marihuana laka droga.
Ona je u većini slučajeva
odskočna daska za eksperimentisanje i stvaranje zavisnosti od nekih takozvanit teških droga. Ako probaš jednom, pozelećeš da probaš i drugi put, a svaki korak više te vodi ka dnu.
Zivot je lep i bez saznanja o dejstvu narkotika, a ti si tek počeo da živiš.
Razmišljaj o tome šta te sve lepo čeka u životu za razliku od onog šta te čeka sa drogom koja može da ti donese samo strah i smrt. Pobedi svoju radoznalost i usmeri je u konstruktivne stvari van sveta droge koji samo uništava i tebe i one koji te vole.
Sanja M, 22 godine, Kragujevac