1. Nijedna metoda lečenja nije po meri svih.
Prilagođavanje tretmana, intervencija i usluga prema specifičnim problemima i potrebama svakog pojedinca neophodno je da bi se osoba uspešno vratila na produktivno funkcionisanje u porodici, na radnom mestu i u društvu.
2. Lečenje treba uvek da bude dostupno, jer ovisnici mogu da se kolebaju oko pristupanja lečenju, te treba iskoristiti priliku kada oni žele da se leče odnosno kada su spremni za lečenje. Uspeh u lečenju može biti ponekad nepovratno izgubljen ukoliko lečenje nije odmah otpočeto ili ukoliko nije dostupno.
3. Efikasnije metode lečenja moraju biti prilagođene višestrukim potrebama pojedinca, a ne samo njegovom problemu s drogom. Da bi bilo efikasno, lečenje mora da obuhvati: medicinske, psihosocijalne, socijalne i profesionalne probleme, kao i probleme sa zakonom.
4. Plan i lečenje pojedinca moraju se kontinuirano pratiti i modifikovati prema promenjivim potrebama pacijenta, da bi mu se sigurno udovoljilo.
Pacijent moŽe da zahteva razliČite kombinacije usluga i tretmanskih komponenti za vreme leČenja i u toku oporavka.
5. Osim savetovanja ili psihoterapije, pacijent povremeno moŽe da traži dodatne lekove i druge medicinske usluge, porodičnu terapiju, porodičnu edukaciju, profesionalnu rehabilitaciju, socijalne i pravne usluge. Najbitnije je da pristup lečenju bude primeren uzrastu, polu, etničkoj pripadnosti i kulturi pojedinca.
6. Za efikasnost lečenja veoma je važno da pacijent bude u programu duže vreme.
7.Koliko će lečenje trajati zavisi od potreba i problema pojedinca.
8. Istraživanja pokazuju da se za većinu pacijenata prag značajnog poboljšanja postiže u proseku za oko tri meseca.
9. Nakon postizanja ovog praga, dalje lečenje može da ima veći progres prema oporavku. Pošto pacijenti često napuštaju terapijski program prerano, on bi trebao da obuhvata strategije za angažovanje i ostajanje pacijenta u procesu lečenja.
10. Savetovanje (individualno i/ili grupno) i druge bihejvioralne terapije su veoma važne komponente efikasnog lečenja bolesti zavisnosti. Kroz lečenje, pacijentu se određuje stepen motivacije, zatim pacijenti uče veštine da se odupru supstanci, zamenjujući drogiranje konstruktivnim i zadovoljavajućim aktivnostima, i poboljšavaju sposobnosti za rešavanja problema. Bihejvioralna terapija takođe olakšava interpersonalne odnose i sposobnost pojedinca da funkcioniše u porodici i društvu.
Lekovi su značajan element lečenja za sve pacijente i obavezno moraju biti kombinovani sa savetovanjem i drugim bihejvioralnim terapijama.
Antidepresivi, anksiolitici i psihostabilizatori su veoma efikasni kod pojedinih zavisnika od heroina i drugih supstanci jer im pomažu da stabilizuju svoje živote i da prekinu sa upotrebom zabranjenih droga.
11. Temposil je takođe efikasan lek za zavisnike od alkohola. Depo preparat koji se u Specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti, nakon detoksikacije pacijenta, daje u vidu inekcije.
12. Zavisnici koji imaju mentalne poremećaje treba da imaju integrisan tretman. Pošto se mentalni i zavisnički poremećaji često pojavljaju istovremeno, pacijenti koji predstavljaju da imaju samo jedan od ovih problema treba da budu procenjeni i da se, po potrebi, istovremeno leče i od druge vrste poremećaja.
Medicinska detoksikacija je samo prvi stepen lečenja zavisnosti i sama po sebi čini vrlo malo u dugotrajnoj promeni zavisničkog ponašanja.
Medicinska detoksikaciia bezbedno rešava akutne fizičke simptome apstinencije. lako je sama detoksikacija retko dovoljna da pomogne zavisnicima da postignu dugotrajnu apstinenciju, ona je značjan prvi korak za uspešno lečenje zavisnosti.
13. Programi lečenja treba da obuhvataju testiranje na HIV/AIDS, hepatitis B i C, tuberkolozu i druge infektivne bolesti, kao i savetovanja pacijenata da modifikuju ili promene ponašanje koje ih može staviti u rizik infekcije. Savetovanje more pomoći pacijentima da izbegnu visokorizično ponašanje ili pojedincima koji su već zaraženi da se nose sa svojom bolešću.
14. Oporavak od bolesti zavisnosti je dugotrajan proces i često zahteva više puta ponovljeno lečenje. Kao i kod drugih hroničnih bolesti, recidivi se mogu javljati za vreme ili posle uspešno sprovedenog lečenja. Pojedinim zavisnicima potreban je prolongiran tretman i višestruko lečenje da bi postigli dugotrajnu apstinenciju i potpuno funkcionisanje. Ucešće u programima samopodrške za vreme i nakon lečenja vrlo je korisno u održavanju apstinencije.